Pisanija

Već neko vreme u daljini maršira kraj. Dolazi. Činilo se da sa svakim tvojim dodirom buka jenjava. Ipak, neke grube istine koje si izgovorio učinile su da zvukovi besne vojske budu bliži.

Stojimo na bojnom polju. Ne razumem kako smo do ovoga došli. Dolazim da se predam. Ne želiš primirje.  Očigledna je tvoja želja da me poraziš i pokažeš da nisam vredna biti na tvojoj strani. Otkidaš regenerisani deo moje duše. Tvoj udarac je skupio moje plućne alveole. Zajedno sa celom svojom armijom utapam se u zemlju. Srce jako,uplašeno udara, a misli me gone u dubine. Trnje probada kožu. Krvavo je bojno polje na kojem nepokretna ležim. Crveno sunce beži pred nasiljem i smrću. Prikrao se mrak, crn kao katran i sibirski hladan. Atrofirani su mišići, zavezale se ruke, noge beživotno prosute kao kod invalida. Jezik iščupan, usta zašivena, oči upale i haotično traže svetlo. Uši su se vinule u nebo kao da su od helijuma. Mozak je ispao iz svog jajastog gnezda. 

Rasturena na delove, ne pronalazim uputsvo za sopstveno sklapanje.