Tako mi je milo što postojiš...
Slušam kako mi šapućeš tajne reči koje ne bi smeo. Možda me zapališ, a ne želim ponovo da izgorim. Kažeš da ćeš ovog puta otići pre nego što eksplodiram. Ne znam, ja ne bih želela da odeš. Znaš i sam, da te volim, volim, volim... kao ptica nebo, kao riba more.
Ima nešto u toj ljubavi što ni sama sebi ne mogu da dokučim, a pokušala sam. Samo da znaš koliko puta sam tražila odakle dolaze ti mirisi proleća. Progovori, izgubljeni stvore! Kaži mi odakle dolaziš i zašto odlaziš? Zašto si večeras tako neobično nežan, topao i mirišeš na ljubičicu? I zašto baš sad, kad te nisam zvala? Ne trabaš mi sad, kad je toplina mog razuma ispunila prostoriju. Molim te ne otvaraj prozore, napolju je hladno. A ti ćeš mi doleteti i odleteti i ja tu više ništa ne mogu. Unećeš nemir..a opet će se sve zvezde bolje videti, što me neobično raduje.
Ali ti nisi došao, a trebaš mi. I ne šapućeš, ali ja gorim jer postojiš negde tu. Ćutiš i postojiš. Tako mi je milo što postojiš.